Šta naše emocije govore o nama?!
Kada pokušamo da smestimo emocije u neki deo svog tela, najčešće spustimo ruke na predeo grudi – na svoje srce.
Emocije su toliko moćne da mogu da utiču na način na koji percipiramo svet oko nas – bilo da je taj način dobar ili loš.
Uzimamo ih takve kakve jesu, bez da pokušavamo da ih razumemo ili analiziramo, jer smatramo da ono što se tiče emocija, ne treba da se tiče i našeg razuma.
Zato često kažemo da smo pod kontrolom sopstvenih emotivnih reakcija, što iz ugla samih emocija ne mora da bude u potpunosti istinito.
Važno je znati da je moguće izvršiti uticaj na naše emocije i to na izuzetno pozitivan način. Ali, krenimo iz početka. Setimo se trenutka kada su nas emocije preplavile i kada su bile sve samo ne pozitivno iskustvo.
Vaša prošlost ne mora da definiše vašu budućnost, ali su u prošlosti često odgovori za ono što u budućnosti može da nam bude lekovito. Zato je važno da prihvatimo da se do emotivne lakoće, vrlo često dolazi trnovitim i bolnim putem.
Posmatrajte to na ovaj način: postoje ljudi koji su izašli iz zlostavljanja, napuštanja ili zanemarivanja.
Recimo deca koja su odrasla u nebezbednom okruženju mogu da postaju nepoverljivi i zatvoreni odrasli.
Zašto se to dešava?
Ako ljudi koji su trebali da te štite, neguju i vole to nisu mogli da učine zbog svojih ograničenja, drugačiji način ljubavi za njih nije ni bio moguć. Zato dok ti odrasli kreću putem ka isceljenju oni moraju da se vrate upravo u to neprijatno ograničenje i emociju i to je ono što je bolno.
A zašto je to potrebno?
Kod emocija često tražimo ono što nam je već poznato, gde se osećamo kao kod kuće. Često ljudi koji izadju iz odnosa gde su bili zlostavljani udju u odnose sa ljudima koji ih zloupotrebljavaju, što
potkrepljuje njihove ideje i uverenja da ne vrede, da nisu vredni ljubavi, ili da se nikome ne može verovati. A oni misle da je to ljubav, jer se u tim emocijama osaćaju kao kod kuće. Osećaju se nevidljivo i nesigurno. Moraju da se bore za ljubav tako što će biti savršeni. I tako kopiraju one naučene emotivne obrasce i prenose ih na druge situacije i druge ljude.
Baš zato je potrebno očistiti svoj emotivni rezervoar i početi ponovo. Uvek je teže odučiti se od nečega nego prihvatiti i naučiti nešto novo i od samog početka.
Ljudi koji su odrasili u nasilju ne znaju mnogo o tim pozitivnim osećanjima. Kod njih se sve svodi na preživljavanje, na borbu za opstanak.
Dete koje odrasta uz roditelje koji mu ne pružaju sigurnost, negu i ljubav, neće znati da nije ono krivo zbog toga već da njegovi roditelji nemaju kapacitet za ljubav. On umesto ljubavi, zadražava nešto drugo u srcu i to prenosi dalje. U telo i um, i na žalost ne prekida taj ciklus već ga ponavlja. Ono to ne zna niti želi, ali jednostavno ne ume drugačije.
Deca koja su ponekad odbačena, ponekad voljena su u još težoj situaciji. Dete koje nikada ne zna hoće li biti pohvaljeno ili poniženo, odbačeno, bez vidljivog razloga, nikad ne zna šta da očekuje i nikada se ne oseća sigurno. Na taj način i gradi odnose , do pola je u njima, od pola nije.
A zašto je važno to na koji način dete prima emociju i kakve to veze ima sa vama, moguće je da ćete da pomislite?
Naši obrasci se nalaze upravo u tome kako su nas naučili da volimo, da budemo besni, da saosećamo, da se plašimo. I moguće je da uporno pokušavamo da uradimo nešto novo, kreiramo novi put i pronađemo novi način, ali nikako ne uspavamo.
Razlog leži u načinu na koji smo naučili da osećamo i dok taj način ne uočimo i ne pokušamo da promenimo, vrtećemo se u uvek istom začaranom krugu.
Šta uraditi?
Kada želite da napustite ove obrasce, morate preplaviti svoj sistem novim informacijama, raditi od vrha ka dole, i odozdo prema gore.
Za mene je rešenje za upravo ovakav pristup kombinacija terapije i joge. Potreban je neko kome ćete verovati da može da vam pomogne da rekonstruišete misli koje vas čine slabim, i možda su toliko ukorenjene da čak i niste svesni da na taj način razmišljate.
Morate ući u svoje telo, osetiti svoj strah i osvestiti da ste u stalnom stanju: bori se ili beži. I zato je nemoguće da osetite druga osećanja poput ljubavi, sreće, radosti? Ako smo stalno u ratnoj zoni ,nema prostora da poštujemo i otkrijemo svoja osećanja.
Da, postoje razne tehnike i alati i moguće je da način na koji sam ja spoznala svoje emotivne blokade, nije dobar i za vas. Ali važno je da uradite i probate bar nešto. Ako patite i želite da stvari budu drugačije, samo započnite tu gde ste. Pružite sebi pomoć. Naučite sebe novim stavarima.
Ako vam je srce slomjeno, postoji mesto gde možete pustiti svetlost. Za one koji pate, zadovoljstvo je neočekivani poklon koji nikad ne uzimaju zdravo za gotovo. Nekad je dovoljno krenuti od toga šta ćete da priznate sebi da niste dobro, a onda i pokušati da nađete način da budete bolje.
Probajte!